Dijaliza je za hiljade ljudi u Srbiji deo svakodnevice, obaveza koja se ponavlja iz nedelje u nedelju i od koje zavisi život. Pored samog lečenja, jedan od najvećih izazova za pacijente i njihove porodice je prevoz do centra za dijalizu i nazad. Odlasci su česti, termini fiksni, a pacijent se posle tretmana često oseća iscrpljeno, ošamućeno ili slabo. U ovom tekstu objašnjavamo zašto pacijent na dijalizi ne bi trebalo sam da vozi, kako se organizuje redovan sanitetski prevoz na dijalizu, šta treba poneti, na šta paziti posle tretmana i kada je potrebna hitna pomoć.
Kada bubrezi izgube sposobnost da prečišćavaju krv, u organizmu se nakupljaju otrovne materije, višak tečnosti i minerala. Hemodijaliza preuzima ulogu bubrega tako što krv prolazi kroz aparat sa posebnim filterom i vraća se u telo očišćena. Tretman se najčešće radi tri puta nedeljno, a svaki traje od tri do pet sati, u zavisnosti od stanja pacijenta. Pristup krvnom sudu obezbeđuje se preko arteriovenske fistule na ruci ili preko katetera postavljenog u veliku venu vrata. Postoji i peritonealna dijaliza, koja se radi kod kuće preko stomaka, pa kod nje nije potreban redovan odlazak u centar.
Tokom tretmana iz organizma se za nekoliko sati izbaci višak tečnosti koji se nakupljao danima, pa krvni pritisak kod mnogih naglo pada. Posle dijalize česti su vrtoglavica, slabost, grčevi u nogama, mučnina, glavobolja i osećaj potpune iscrpljenosti. Kod nekih pacijenata javlja se i zamagljen vid ili kratkotrajna zbunjenost. Upravljanje automobilom u takvom stanju opasno je za pacijenta i za druge učesnike u saobraćaju. Ni gradski prevoz nije dobro rešenje, jer gužva, stajanje, čekanje na stanici i hladnoća dodatno opterećuju oslabljen organizam.
Izbor vozila zavisi od pokretljivosti pacijenta. Pokretni pacijenti koji mogu da hodaju uz malu pomoć prevoze se sedeći, uz pratnju vozača ili medicinskog tehničara od stana do ulaza u centar. Pacijenti koji se kreću u invalidskim kolicima zahtevaju vozilo sa rampom ili podiznom platformom i sigurnim pričvršćivanjem kolica tokom vožnje. Nepokretni i ležeći pacijenti prevoze se na nosilima, od kreveta do kreveta, a osoblje ih iznosi niz stepenice i unosi do samog aparata. Kod pacijenata sa srčanim ili plućnim problemima vozilo treba da ima kiseonik i opremu za merenje pritiska i zasićenosti.
Najvažnija stvar kod dijalize je tačnost, jer centri rade u smenama i svaki termin je unapred raspoređen. Zbog toga se prevoz dogovara unapred za ceo mesec ili nedelju, sa tačnim danima i vremenom polaska. Dobra praksa je da pacijenta vozi isti vozač ili ista ekipa, koja zna gde stanuje, kakve su mu potrebe i kako se najlakše izlazi iz zgrade. Povratak se usklađuje sa završetkom tretmana, koji ponekad potraje duže zbog komplikacija ili pada pritiska. Porodica bi trebalo da ima kontakt osobe koja organizuje prevoz, kako bi se promene termina ili bolnički prijem brzo javili.
Pacijenti na hroničnoj dijalizi u državnom sistemu imaju pravo na prevoz do centra, a način ostvarivanja zavisi od mesta stanovanja i procene izabranog lekara. U nekim sredinama prevoz obezbeđuje služba doma zdravlja ili bolnice, dok se negde isplaćuje naknada troškova. Tačne uslove i potrebnu dokumentaciju najbolje je proveriti kod izabranog lekara i u filijali Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. Mnoge porodice se ipak odlučuju za privatni sanitetski prevoz kada državni ne odgovara terminima, kada pacijent treba prevoz od kreveta do kreveta ili kada žele sigurnost istog vozila i ekipe svaki put.
Pre svakog odlaska korisno je imati spremnu torbu sa ličnim dokumentima, zdravstvenom knjižicom, poslednjim nalazima i spiskom lekova. Pacijent treba da popije terapiju prema uputstvu nefrologa, jer se pojedini lekovi za pritisak piju tek posle dijalize. Preporučuje se lagana, topla i udobna odeća sa širokim rukavima, kako bi se ruka sa fistulom lako otkrila. Dobro je poneti ćebe, jer se mnogim pacijentima tokom tretmana hladi, kao i lagan obrok za posle dijalize, ako lekar to dozvoljava. Pacijenti sa dijabetesom treba da imaju pri ruci nešto slatko u slučaju pada šećera.
Arteriovenska fistula je linija života pacijenta na dijalizi i mora se čuvati svakog dana. Na ruci sa fistulom ne sme se meriti pritisak, nositi teška torba, sat, narukvica ni tesna odeća koja steže. Tokom prevoza pacijent ne bi trebalo da leži na toj ruci, a osoblje prilikom premeštanja ne sme da ga hvata i podiže za nju. Svakog dana treba proveriti da li se na fistuli oseća karakteristično treperenje, koje pokazuje da krv normalno protiče. Ako treperenje nestane, ruka postane crvena, topla, bolna ili otečena, potrebno je hitno javiti se lekaru.
Prvih pola sata do sat vremena posle tretmana je period kada je pacijent najslabiji. Ustajanje treba da bude polako, prvo sedenje na ivici kreveta ili fotelje, pa tek onda korak, uz oslonac. Mesto uboda na fistuli povremeno može ponovo da prokrvari, pa pratilac treba da zna da se tada prstom blago pritisne sterilna gaza desetak minuta, bez stezanja cele ruke. Ako se tokom vožnje jave jaka vrtoglavica, mučnina ili osećaj nesvestice, pacijent treba da legne sa blago podignutim nogama. Kod kuće je najbolje da se odmori, a lekove i obrok uzme prema uputstvu lekara.
Tokom zime zaleđene stepenice, trotoari i parkinzi predstavljaju veliku opasnost, jer pad kod pacijenta na dijalizi lako završi prelomom ili povredom fistule. Pacijent treba da nosi obuću sa neklizajućim đonom i nikada da ne silazi sam niz zaleđene stepenice. Sneg i gužve u saobraćaju produžavaju vožnju, pa se polazak planira ranije, kako se ne bi kasnilo na termin. Hladnoća sužava krvne sudove, zbog čega je važno da ruka sa fistulom bude utopljena, ali ne stegnuta. U danima velikih vrućina, naprotiv, vozilo mora biti klimatizovano, jer pregrevanje dodatno spušta pritisak.
Iako se dijaliza obavlja redovno, kod pacijenata mogu iznenada nastati ozbiljna stanja. Hitnu pomoć na broj 194 treba pozvati kod jakog bola u grudima, gušenja, naglog otoka lica i nogu, gubitka svesti, jake slabosti mišića ili neregularnog rada srca. Opasni su i krvarenje iz fistule ili katetera koje ne prestaje posle dvadesetak minuta pritiska, visoka temperatura sa drhtavicom i zbunjenost. Ako pacijent propusti termin dijalize, ne treba čekati sledeći, već odmah kontaktirati centar. Propušten tretman dovodi do nakupljanja kalijuma i tečnosti, što može ugroziti rad srca.
Za pacijenta na dijalizi podrška porodice je jednako važna kao samo lečenje. Pratilac koji ide sa pacijentom zna njegove navike, može da prenese informacije lekaru i primeti promene koje sam pacijent zanemaruje. Porodica bi trebalo da vodi evidenciju termina, telesne težine pre i posle tretmana, pritiska i lekova. Dug period lečenja iscrpljuje i one koji brinu o bolesniku, pa je pametno podeliti obaveze, a organizovan prevoz osloboditi članove porodice čestih odsustvovanja sa posla. Dobro organizovan odlazak i povratak smanjuje stres i pacijentu daje osećaj sigurnosti i dostojanstva.
